Share the post "Zašto nismo onakvi kakvi smo očekivali da ćemo biti?"
Кada se setimo sebe kakvi smo bili u prošlosti, ta osoba nam deluje kao neko drugi. Shvatimo koliko su se naše ličnosti i ukus promenili tokom godina. Međutim, obično kada gledamo ispred sebe, u budućnost, nekako očekujemo da ćemo ostati isti, izjavio je tim psihologa opisujući istraživanje koje su sproveli o ljudskoj samo-percepciji.
Oni su ovaj fenomen nazvali „kraj istorije iluzije“, u kojoj ljudi teže da „potcenjuju koliko će se promeniti u budućnosti“, navodi se u njihovom istraživanju koje je uključivalo više od 19.000 ispitanika starosti od 18 do 68 godina, navodeći da ta težnja opstaje od tinejdžerskih dana sve do penzionisanja.
„Srednjovečni ljudi, poput mene, često se osvrnu na svoje tinejdžerske dane sa nekom mešavinom razonode i žalosti“, naveo je jedan od autora, Danijel T. Gilbert, psiholog sa Harvarda. „Ono što nikada ne shvatimo je da ćemo se jednom, u budućnosti, okrenuti i pogledati sebe, kakvi smo danas, i misliti istu stvar o prošlome sebi. U svakom dobu mislimo da smo dostigli vrhunac, i svaki put pogrešimo.“
Drugi psiholozi su bili zaintrigirani nalazima, i bili su impresionirani količinom dokaza. Učesnici su bili ispitivani o njihovim karakternim osobinama i sklonostima – o svojoj omiljenoj hrani, odlascima na odmor, hobijima i bendovima – u prošlosti i sadašnjosti, a zatim je od njih bilo zatraženo da predvide šta će voleti u budućnosti. Ono što nije iznenađujuće je da su mladi ljudi izvestili više promena u prethodnoj deceniji nego stariji ispitanici.
Ali, kada se od ispitanika zatražilo da predvide da li će se njihove ličnosti i ukusi promenit za 10 godina, osobe svih uzrasta konstantno bi umanjivale mogućnost promene.
Dakle, predviđanja tipične dvadesetogodišnje devojke, o tome koliko će se promeniti za deset godina, nisu bila ni približno radikalna kao sećanja tipične tridesetogodišnje žene, o tome koliko se promenila od svoje dvadesete godine. Ova neslaganja, među ispitanicima, uporno ostaju ostaju sve do najstarijih ispitanika. Do neslaganja ne dolazi zbog netačnog sećanja ispitanika, jer su se prisećanja ljudi o ličnim pomenama dobro poklapala sa grafikonima individualnog ispitivanja – kako se lične crte smenjuju tokom godina. Ljudi su, dakle, mnogo bolji u prisećanju sebe u prošlosti, nego u predviđanju koliko će se u budućnosti promeniti.
Zašto je to tako? Dr Gilbert i njegovi saradnici, Jordi Kvoidbah i Timoti Vilson sa univerziteta u Virdžiniji, imaju nekoliko teorija, počevši od tendencija da ljudi precenjuju svoju sadašnju vrednost, što je dokumentovano istraživanjem.
„Verovanje da smo dostigli vrhunac ličnog razvoja, čini da se osećamo dobro“, kaže dr Kvoidbah. „Iskustvo: „volela bih da sam tada znala ono što znam sada“, nam može doneti osećaj zadovoljstva i sigurnosti, ali uviđanje u to koliko su naši prioriteti i naše vrednsoti prolazni, može dovesti do sumnje u svaku našu odluku i do stvaranja generalizovane anksioznosti.“
Ili možda objašnjenje ima više veze sa mentalnom energijom: predviđanje budućnosti zahteva više mentalnog rada, nego jednostavno prisećanje prošlosti. „Ljude može zbuniti teškoća zamišljanja ličnih promena, zajedno sa neverovanjem u samu promenu“, pišu autori.
Fenomen ima svoje mane. Na primer, ljudi mogu da donosu odluke u svojoj mladosti – o tome da se tetoviraju, ili donesu odluku o izboru bračnog druga – zbog čega kasnije mogu da zažale.
Takođe, iluzija o stabilnosti može dovesti do sumnjivih finansijskih očekivanja, što su istraživači dokazali eksperimentom u kojem su ispitanike upitali koliko su spremni da plate da bi uživo čuli svoj omiljeni bend.
Kada su ih upitali ispitanike koliko bi platili da uživo čuju svoj omiljeni bend od pre deset godina, ispitanici su najčešće bili spremni da potroše oko 80 dolara. Međutim, kada su bili upitani koliko bi platili da svoj sadašnji omiljeni bend uživo čuju za deset godina, ispitanici su bili spremni da potroše i do 129 dolara. Iako su shvatili da su neki njihovi omiljeni bendovi od pre deset godina, kao što su Creed i Dixie Chicks, izgubili nešto od svog sjaja, očigledno očekuju da će Coldplay i Rihanna zadržati svoj sjaj zauvek.
„Efekat „Kraja – istorije“ može predstavljati neuspeh lične mašte“, rekao je Dan P. McAdams, psiholog u Nortwestern – u , koji je odradio odvojeno istraživanje o pričama koje ljudi konstruišu o svojoj prošlosti i budućnosti. On je više puta čuo kako ljudi govore kompleksne i dinamične priče o svojoj prošlosti, ali nejasne i prozračne priče o svojoj budućnosti, u kojoj oni ostaju manje više isti.
Dr McAdams se podseti razgovora koji je imao sa svojom četvorogodišnjom ćerkom, tokom pomame oko nindža kornjača 1980., kada joj je rekao da to možda neće biti njena omiljena stvar jednog dana. Njegova ćerka je tada odbila da prizna takvu mogućnost. Međutim, kada je napunila 20 godina, priznala mu je da je neki deo njenog, četvorogodišnjeg, uma ipak shvatao da bi on možda mogao biti upravu.
„Ona se opirala ideji promene, što se dešavalo u njenoj četvrtoj godini, jer nije mogla da zamisli šta bi joj to ikada moglo zameniti kornjače“, rekao je Dr McAdams. „Imala je tračak sumnje da će se možda ipak promeniti, ali nije mogla znati kako, pa je ostala pri svojoj tvrdnji da se neće promeniti. Možda se nešto ovako dešava u svima nama“, zaključio je dr McAdams.
Originalan tekst se može pročitati na:
Ја ћу Вас контактирати ускоро