ePsihijatar anketa: Šta (ni)je psihoterapija? [2]

Drugi odgovor u našoj anketi za psihoterapeute daje Marjan Tošić.

1. Šta je za vas psihoterapija?

Na ovo pitanje sam pokušao da odgovorim u svojim knjigama: “Ljubav i bol” (2003), “Psihoterapija – šta je to?” (2008) i “Isceljujuća moć osećanja” (Booking, Beograd, 2012).
Ako psihoterapiju definišemo na najširi način, ona je svaki pokušaj osobe u ulozi terapeuta da psihološkim sredstvima deluje na osobu u ulozi pacijenta (klijenta) tako da se ona oseća bolje, zadovoljnija sobom i svojim životom.
U nešto užem smislu reči, psihoterapija je opšte ime za sve postojeće načine na koje se ljudima psihološki pomaže. Po mom mišljenju, svi postojeći pravci mogu se svesti na tri principa psihološke promene, koje ti pravci koriste u različitim kombinacijama: uvid, katarza i učenje.
U najužem smislu reči, psihoterapija za mene je sistematska pomoć klijentu da prepozna i doživi svoja do tada neprepoznata, nesvesna i nedoživljena osećanja. Integrativni metod koji koristim, nazvao sam Emocionalni metod. U Emocionalnom metodu se puno koriste različite vrste direktnog obraćanja značajnim osobama u životu. Na primer, kada klijent priča kako se oduvek plašio oca, terapeut mu predlaže da se direktno obrati ocu i kaže mu upravo to što stvarno oseća prema ocu. Tako se mnogo brže dopire od osećanja. Ali, bez obzira da li klijent priča “o” nekome ili nečemu terapeutu, ili se direktno obraća, cilj je što tačnije prepoznavanje i doživljavanje bolnih osećanja. A pošto su dirljiva i bolna osećanja rezultat različitih gubitaka, tako da je prepoznavanje i doživljavanje naših gubitaka (ne samo osoba, već različitih emocionalnih doživljaja) osnovni cilj Emocionalnog metoda. Proživljavanjem naših gubitaka, mi spoznajemo svoju bolnu istinu i tako se oslobađamo. I, pošto je svaki emocionalni gubitak povezan sa ljubavlju, klijent se isceljuje tako što konačno prepoznaje i doživljava neostvarenu ljubav između njega i nekih važnih osoba u svom životu.

2. Šta za vas nije psihoterapija?

Pitanje opet ima više slojeva, ali ne bih sada koristio isti način odgovora kao u prvom pitanju. Odgovoriću drugačije. Psihoterapija nije nijedna intervencija kojom terapeut lično zadovoljava nezadovoljene emotivne potrebe klijenta. Dakle, terapeut ne sme da izražava ličnu simpatiju prema klijentu, ne sme da ima bilo kakav drugi odnos sa njim osim terapijskog, ne sme da “daje ljubav” klijentu, ne sme da “daje odgovore”, da “deli savete”, čak ni podučavanje klijenta bilo čemu, po mom mišljenju nije psihoterapija, već možda koučing (coaching). Psihoterapija uglavnom nije realni emotivni odnos dve ličnosti koje su se srele, mada se elementi toga ne mogu izbeći. Ne možemo potpuno izbeći i da podržimo našeg klijenta u nečemu, ili da izrazimo neki naš pozitivan odnos prema njemu. Ipak, to nije suština psihoterapijskog odnosa. Suština tog odnosa je u pomoći i podršci klijentu da prevlada otpore i odbrane, da istraje na putu prepoznavanja i doživljavanje svojih emotivnih gubitaka iz prošlosti. Ako ne pomognemo klijenu da se izbori sa demonima svoje prošlosti, već mu samo nudimo našu ličnu simpatiju, podršku u svemu u svemu što radi, podučavanje u nečemu i utehu, onda to nije psihoterapija. Da ne budem pogrešno shvaćen, psihoterapeut može gajiti čak i vrlo pozitivan odnos prema klientu i da ima jedan vrlo topao stil rada, ali da sve to usmeri prema klijenovom napredovanju ka pokazivanju dirljivih i bolnih osećanja, ka njegovom otvaranju, ka napredovanju prema iskrenosti i ličnoj istini u vezi onogo što mu se dogodilo u životu (klijentu).

One thought on “ePsihijatar anketa: Šta (ni)je psihoterapija? [2]

  1. Dragi moj prijatelju iz diaocpjreresi mi molim te na koji to način popularizovati psihologiju kada se svaki odlazak kod psihoterapeuta debelo plaća a ljudi nemaju ni za hleba, kada Srbi svakog ko se obrati psihologu ili psihijatru za pomoć smatraju ludim? Ovaj moj post i jeste poziv na jednu psihoanalizu. Sad što sam ja predložio da se psihoterapija sprovodi putem bloga to je druga priča. Ali hajde da celu stvar sagledamo i sa druge strane. Šta je najbitniji momenat u psihoterapiji? Zar to nije otvaranje, sticanje poverenja i sakupljanje dovoljno snage i hrabrosti da se izrekne ono što se u duši duboko skriva. E pa dragi moj prijatelju, ja sam takva otvaranja, hrabrosti i volje video na pojedinim blogovima gde su ljudi pisali o svojim problemima, mukama i brigama. Sukobljavali su se sa samim sobom i pisali o problemima koje su duboko potiskivali i skrivali u sebi. Zar to nije glavna suština psihoterapije? Nekom će možda trebati i profesionalniji tretmani a nekome će biti dovoljno samo toliko da napiše ono šta ga muči i da mu odmah potom bude lakše. Da dodam još da je internet još uvek nova dimenzija delovanja, naročito na našim prostorima. Mogućnosti koje on pruža svakim danom se rapidno uvećavaju. Koliko samo postoji on-line psihoterapeuta ili on-line ispovednika koji sprovode svoje seanse na netu? Zato sam i napisao da je klasičan koncept psihoterapeut-klijent prevaziđen . Zašto je nemogće sprovoditi psihoterapiju preko skypa, twittera, msn-a, bloga ?Za kraj da uzmemo u razmatranje i ova tvoja dva komentara. Na primer ljudi koji imaju problem odlučno reše da o istom pišu na blogu jer na taj način pokušavaju da što bezbolnije pronađu rešenje i izlaz. I krenu sa pisanjem, razotkriju se, otvore i povere u potpunosti. I ubrzo potom im stignu komentari od tamo nekog virtuelnog prijatelja koji ih zakuca za zemlju, saspe im istinu u lice, baci prašinu u oči, kaže im ko su i šta su bez trunke samilosti i osećanja Šta će takvi ljudi uraditi nakon toga?1.Pašće u još veći bedak i apatiju 2. zamilsiti, konačno zapitati, skontati i odlučiti na promene u životu ili3. uzvratiti istom merom?E zato je druže moj blog terapija efikasna jer svaka akcija izaziva reakciju, kakva god ona bila !

    Reply

Leave a Reply

Your email address will not be published.