Najnovija istraživanja u oblasti shizofrenije/psihoza otkrivaju sve više mogućnosti da psihoze nisu uzrokovane bolešću mozga, već ih je možda najbolje opisati kao poslednji pokušaj u nizu mnogih u borbi psihe protiv nepodnošljive ili neprevladive situacije ili dileme. Da bismo bolje razumeli kako je do ovog zaključka došlo, kontradiktornog svim dosadašnjim teorijama i shvatanjima psihoze, posmatraćemo sledeću diskusiju kao kratke nizove pitanja i odgovora.

Manjkavosti istraživanja i kontinuirani nedostatak obrazloženja o bilo kojoj od različitih hipoteza o bolestima mozga, poljuljali su validnost teorije o bolestima mozga. Abnormalnosti u mozgu ili poremećene vrednosti hemijskih supstanci, koje se ponekad pronalaze kod ljudi kojima je dijagnostikovana šizofrenija, čine manjinu u ukupnom broju slučajeva, a čak i u tim slučajevima ne postoji značajni dokazi da su one uzrokovane bilo čim drugim osim neuobičajenim životnim okolnostima (trauma, poremećaji ishrane, zloupotreba psihoaktivnih supstanci) ili samim korišćenjem psihijatrijskih lekova. Istraživanje jasno ističe da nasuprot čvrsto utemeljenim teorijama o neurološkim bolestima kao što su Alchajmerova, Parkinsonova bolest, multipla skleroza, mnogi pacijenti sa dijagnozama shozofrenije/psihoze u potpunosti mogu da se oporave i prestanu da uzimaju lekove, a mnogi oporavljeni ne samo da se ne vraćaju u stanje pre psihotičnog, nego proživljavaju duboko iskustvo ozdravljenja i pozitivnog stanja koje je postojalo izvan i pre psihoze, opet nasuprot svim utemeljenim teorijama o bolestima mozga.

Dakle, šta uzrokuje shizofreniju/psihozu, ako ne bolest mozga?

Ovo nije jednostavno pitanje, a dodatno ga komplikuje činjenica da u dalje postoji polemika da li je “shizofrenija” validan konstrukt ili nije. Suština ove kontraverze jeste da iako sa sigurnošću znamo da mnogi ljudi imaju sumanute ideje i halucinacije, još uvek nemamo sigurne dokaze da bismo mogli zbog toga da im prikačimo etikete sa dijagnozama. Ono što možemo sa sigurnošću reći jeste da osobe proživljavaju uznemirujuća iskustva, koja uzrokuju različite stepene ograničenja i uznemirenosti, vremenski različito traju, a ponekad se mogu javiti sa izmenjenim stanjima svesti i veoma snažnim emocijama. Ubuduće, u svetlu ove rasprave, koristićemo zajednički termin psihoza, budući da je shizofrenija u suštini psihoza dugoročnog trajanja. Jedna od važnih implikacija jeste ta da je pojedinac koga smatramo “psihotičnim” ili “shizofrenim”, zarobljen u borbi sa egzistencijalnim dilemama, sa kojima se svi suočavamo. Drugim rečima, psihoza nije bolest mozga već manifestacija uma duboko isprepletana sa fundamentalnim dilemama postojanja.

Šta su tačno egzistencijalne dileme?

Pojam “egzistencijalna dilema” odnosi se na dileme koje stvaramo prilikom pronaženja svrhe postojanja, kao npr. “Evo me – živ, svestan, osećajan. Šta sad?” Te dileme odnose se na naše potrebe za održavanjem našeg postojanja, a možda jos važnije, naša potreba za stvaranjem života vrednog življenja, gde su nagrade i radosti življenja dovoljno snažne da prevladaju bol i patnju života i obezbede volju za življenjem. Neke od najznačajnijih dilema koje su imenovane od strane različitih životnih mislioca su pronalaženje ravnoteže između autonomije/autentičnosti i ljubavi/pripadanja; pronalaženju ravnoteže između slobode i sigurnosti; Pomirenje sa činjenicom da naše odluke i akcije imaju svoju cenu, zatim suočavanje sa nadolazećom vlastitom smrću.

Gotovo sve studije i istraživanja koje usko posmatraju stvarna, subjektivna iskustva onih koji su upali u psihotićni proces, vidimo dokaz da su se pre pojave psihoze, našli u nekoj od već pomenutih egzistencijalnih dilema, koje su ih preplavile, u daleko većoj meri nego što bi poremetile prosečnu osobu.

U jednoj od najpoznatijih studija, R.D.Leng, škotski psihijatar poznat po svojim pionirskim istraživanjima shizofrenije i kliničkom radu sa osobama koje su imale dijagnozu shizofrenije, proučavao je socijalna zbivanja u više od 100 slučajeva pojedinaca sa dijagnostikovanom shizofrenijom i zaključio je da bez izuzetka, “iskustva i ponašanje kod osoba sa etiketom shizofreničara predstavljaju poseban način koje pojedinac proizvodi da bi mogao živeti u bezizlaznoj situaciji”.

Betram Karon, jedan od najvećih svetskih kliničara specijalizovanih u psihoterapiji za one sa dijagnozama psihotičnog poremećaja, izrazio je uverenje da bi neko od nas takođe iskusio psihozu kada bi morao da proživi određene životne okolnosti kao neki od njegovih klijenata.

Izvorni fokus istraživanja bio je proučiti promene koje su učesnici iskusili i razumevanje sveta i sebe samoga, koje je postojalo tokom psihotičnog procesa, od početka, do potpunog oporavka. Rezultati su bili u skladu sa gore pomenutim ishodima drugih istraživanja. Učesnici su iskusili velike egzistencijalne dileme pre napada psihoze. Temeljnom analizom, izdvojile su se dve osnovne fundamentalne dileme – potreba za postizanjem održive ravnoteže između autonomije, lične slobode i povezivanja, pripadanja, i potreba za održavanjem relativno sigurnog osećaja stabilnosti, kada je čitava struktura našeg bića, a i celog svemira neutemeljena i nestabilna, a međusobno povezana. Ono što je posebno interesantno o ovim dilemama,a čini se da igra važnu ulogu u psihozi jeste da to mogu biti iste dileme koje leže u temelju celokupnog ljudskog sistema, bez obzira na stepen uračunljivosti i nedostatak istih. Verovatno je da se većina nas može povezati sa dilemom koja podrazumeva izazove koje smo imali u odnosima sa članovima porodice, partnerima i drugim voljenima. Lako možemo posvedočiti da se dilema može javiti kod male dece koja se bore da nađu ravnotežu između nagona, da istraže svet i nametanja svoje autonomije, dok jos uvek žele da budu bezuslovno voljeni i prihvaćeni od strane roditelja ili staratelja. Naravno, dilema neke od nas ponekad uopšte ne napušta. Druga, gore pomenuta dilema, je verovatno teže savladiva za neke od nas, obzirom da se nalazi malo dublje ispod “svesne” svesti, a čovek je postaje svestan u neobičnim okolnostima, kao npr. tokom psihološke ili emocionalne krize, konzumiranja droge ili npr. meditacije.

Dakle, ako su egzistencijalne dileme univerzalne, zašto pojedinci bivaju preplavljeni njima i razvijaju psihozu?

Istraživanja pokazuju da postoje dva glavna faktora koja nekog čine ranjivijim prilikom proživljavanja dilema na vrlo visokom nivou: obzirom na prvu dilemu, zdravi razvoj podrazumeva pronalaženje zdrave ravnoteže između sopstvene samostalnosti i prihvatanja od strane drugih. Zlostavljanje odnosno zanemarivanje u dobi detinjstva jasno ometa uspostavljanje zdrave ravnoteže i predisponira razvoju ozbiljnih emocionalnih i psihičkih problema, a u ekstremnijim slučajevima i psihoze.

Što se tiče druge dileme, dilema se odnosi na našu potrebu da se zadrži osećaj relativne sigurnosti i stabilnosti življenja u relativno stabilnom i sigurnom svetu, obzirom da je stvarnost vrlo različita od toga.

Da bismo bolje razumeli kako neko podlegne pred dilemom, pomenućemo koncept kognitivnih konstrukata. Ovaj izraz odnosi se na sistem verovanja da svako od nas gradi konstrukciju stvarnosti koja nam pomaže da vidimo smisao življenja. Međutim, ponekad to predstavlja mač sa dve oštrice. S jedne strane ovi konstrukti omogućavaju osećaj usmerenog putovanja kroz život, zadovoljenje potreba, osećaj čvrstog tla pod nogama, odnosno izvesne stabilnosti i samostalnosti. Ali, s druge strane, oni mogu zatvoriti naše umove za druge perspektive i stvaraju iluziju da smo mi sami i svet mnogo stabilniji i sigurniji nego što to zaista jeste.

Za većinu nas, konsturkti su prilično čvrsti, uz male promene tokom vremena. Međutim, u
slučajevima akutne krze ili traume, ili uz korišćenje psihoaktivnih droga, oni mogu postati
vrlo nestabilni. S jedne strane, to može dovesti i do koristi u smislu “otvorenijeg uma” i većeg osećaja povezanosti sa svima, ali s druge strane popuštanje kognitivnih tvorevina, što dovodi do potencijalnog terora u doživljavanju nesigurnosti i neizvesnosti i očajničkom pokušaju pronalaska “čvrstog tla”. Ovakva dešavanja se povezuju sa halucinacijama i sumanutim idejama, koje se generalno izjednačuju sa psihozom.

Još uvek je tajanstveno zašto su neki ljudi skloni labavljenju svojih kognitivnih tvorevina, ali čini se da određeni lekovi, psihičke i fizičke poteškoće mogu igrati značajnu ulogu, a možda postoje i genetske i razvojne predispozicije. Ipak, gotovo svako ima potencijal da doživi stanje psihoze, ukoliko je izložen ekstremnim stanjima, velikim dilemama ili traumi.

Dakle, zaključujemo, dva faktora utiču na razvoj psihoze – velika egzistencijalna dilema i
nestabilni kognitivni konstrukti. Istraživanja pokazuju da su ova dva faktora usko povezana. A važno je naglasiti da je subjektivna perspektiva pojedinca najrelevantnija (i ne mora biti uvek jasno vidljiva posmatraču).

Jedno od najvažnijih pitanja ove rasprave jeste – Zašto bi psiha pojedinca namerno pokrenula psihozu?

Kako haotična i potencijalno štetna psihoza može delovati kao strategija za prevazilaženje
nerešivih dilema? Metafora metamorfoze leptira je odlična za razumevanje odgovora na
postavljeno pitanje. Da bi se larva transformisala u mnogo više naprednijeg leptira, ona se
prvo mora razgraditi na vrlo niskom novu, pa čitava fizička struktura postaje nešto više od
amorfne tekućine, pre nego što se integriše u potpunosti razvijen oblik leptira. Na sličan način, kada neko uđe u stanje psihoze, prethodno je stigao do trenutka koji shvata kao neodrživ i neprevladiv, i kao poslednji stadijum rešavanja problema, psiha inicira psihotični proces. Takoreći pojedinac doživljava duboki raspad, ali uz odgovarajuće uslove i podršku postoji realna mogućnost obnove i duboke reintegracije. Pojedinac prolazi duboku tranformaciju i kada se takav proces uspešno završi, potencijalni iznos rastenja samog bića i izlečenja je zagarantovan, ali svakako postupak može da yavrši neuspešno i tada individualna ostaje haotična i nestabilna. Ova ideja se održala u istraživanjima, pokazuje da osoba koja se potpuno oporavi, doživljava visok stepen blagostanja i sposobnosti za zadovoljenje potreba koje su na višem nivou od onih koje su postojale pre psihoze. Treba imati na umu da rezolucija nije uvek uspešna i da pojedinac može ostati u psihotičnom stanju neodređeno vreme. Takođe, ne smemo izgubiti iz vida nalaze istraživanja koja pokazuju da je nadvlađivanje psihotičnog procesa iznenađujuće čest proces, a može biti i najčešći ishod, ukoliko su podrška i uslovi za to odgovarajući.