Projekat Margine #14, “Pokušavao sam mnogo puta da budem kao i ostali”

Rođen sam 1987. i već sa 5 – 6 godina dolazi do prvih problema: u zabavištu sam bio odvojen od sve ostale dece, a nisam bio agresivan i napadan kao ostala deca. Tako je bilo i godinu dana kasnije kada sam bio u predškolskoj, vaspitačica me je slala u ćošak, isto kao i u zabavištu. Dođe i osnovna škola isto tako sam stojim na odmoru malom i velikom svi me zadirkuju i ne daju mi da živim pa je morala moja majka da ide u školu kod učiteljice na razgovoru gde je učiteljica rekla da je sa mnom sve u redu i da nisam problematičan, ali problem je ostao i dalje vrlo malo uspeha kod mene kojeg je većina cenila, otac me je za svaku glupost čak i onu najmanju tukao kajišem za svaki neurađen domaći i ostalo. Svih osam godina u osnovnoj školi nisam nimalo nikome bio popularan, iako sam imao druga sa kojim sam sedeo u kabinetu. Sve je to uticalo da budem loš učenik ali ne po vladanju već po ocenama, bilo je tu tuča i bilo je svega morao sam rođenog brata da zovem da me brani, jer niko drugi nije ni hteo i uvek su svi bili protiv mene ismejavali me i govorili negativno o meni. Prošla je osnovna škola osam godina patnje i tamnice za mene, i došla je srednja , prvi dani srednje škole kao i osnovne bili su odlični , ali već u samom startu bilo je problema što sa učenjem to i sa pojedincima u razredu koji su bili ponavljači i koji su bili agresivni i priča iz osnovne se ponovila: uvek sam bio dežurni krivac nekima, ogovarali su me u negativnom kontekstu da li zato što sam bio najbolji učenik u veronauci, ne znam, cinkarili su me profesorima zbog prepisivanja na testu i mnoge druge neprijatnosti.Danas ni sa kime nemam kontakte ni sa bilo kime iz osnovne niti srednje škole, drugovi i drugarice sa kojima sam išao u razred prolaze pored mene i neće ni da mi se jave, poznanici iz kvarta koji me znaju dugi niz godina lažni su mi prijatelji kao hoće da me saslušaju odmah počnu da mi se smeju i da me zavitlavaju zbog čega moram da se odaljim od njih, ja nikome ne trebam, a vredan sam i hoću da budem dobar čovek,prijatelj,brat,rođak…Svaki trud mi je očigledno uzaludan čak i kad radim kao drugi trudim se da uspostavim sa svima korektne i normalne odnosne da budem darežljiv i respektovan ne ide i ne ide, ne znam da li u meni ima tolika doza odbojnosti da sam ja prosto radioaktivan? Srednja škola je prošla a ja sam pokušao i potrudio se da sve loše što mi se u njoj desilo izbrišem iz sećanja a lepe trenutke kojih je izuzetno manje nego onih tragičnih sačuvam. Nakon srednje odlazim na faks, ponovo sve super na početku, čak sam i stekao neke kolege sa faksa koji su prema meni bili pouzdani, fakultet ili viša škola u to vreme bilo je vreme kada više nije trebalo da bude lupetanja gluposti i ogovaranje nekoga u negativnom kontekstu, ali što kažu ljudi budala ima svudge , klonio sam se lošeg društva, i bar što se mene tiče viša škola je bilo nešto najlepše što mi se desilo, nažalost ono što mene čini srećnim kratko traje završio sam svoje studije posle godinu dana studiranja problem je bila finansijska strana, a nakon toga na red dolazi i vojska, bio sam u civilnoj vojsci nekih 5-6 meseci recimo da nisam imao problema ni sa kim ali ako za mene vredi to da ja budem vredan i marljiv tu, zašto to ne vredi za drugoga koji ima isti status kao i ja u toj službi konstantan pritisak iz dana u dan kako je vreme prolazilo uradio je svoje da zapadnem u stres i stresne situacije , bilo mi je tada prilično teško jer se nimalo nisam osećao dobro kao pre neki mesec tada, nekako sam pokušao da ignorišem to sve ali što sam više ja to ignorisao to je problem postajao sve veći ubrzo sam i tu doživljavao neprijatnosti umerenog tempa, i falilo je samo jedno da odem kod psihijatra, bio sam dve nedelje tada na bolovanju, kada sam se vratio pravi bum, nekako sam hteo sam sebe da kaznim, ali poštovao sam te ljude koji su tamo cenili moj rad i zalaganje, sve je to bilo nedovoljno, odlučio sam da otežam sebi i otišao sam u redovnu vojsku pošto sam kasnio tamo nije bili lako naročito na početku, imao sam dobrog druga koji je uvek bio uz mene, ali je ubrzo otišao jer je imao prekomandu, od tada za mene počinje noćna mora u vojsci, ukraden mi je mobilni telefon, i ružna prošlost mi se ponavlja , označen sam od jedne osobe tamo koja ima predugačak jezik za drukaru i lopova, i kako je to lako sve krivice prebaciti na jednog čoveka koji je sam a koji je tu da bi samo odslužio svojoj državi i rešio vojnu obavezu jednom za svagda, svašta se tu dešavalo podmetačina i ružnih stvari da ne idem skroz u detalje jer zaista je trebalo imati snage sve te pritiske i ucene u vojsci preživeti ali ja sam preživeo i to za mene znaći novo iskustvo. Obično posle kiše dođe sunce i lepo vreme, bolji dani u vojsci za mene su došli ali kao i ono prethodno vrlo kratko su trajali. Nakon odslužene vojne obaveze državi, ni sa kim iz vojske nisam ostao u kontaktu kao i obično a usmerio sam se na traženje posla i konačno da postanem čovek kao i svi ostali da ne zavisim od starateljskih sitniša, posao nisam mogao da nađem a i kada sam nađao uglavnom sam radio na crno, iako sam sve po zakonu predao moju radnu knjižicu i ostalo, za nekoliko meseci rada u jednoj firmi gde sam radio kao portir ništa mi nikada nije plaćeno, a uzaludno sam provodio vreme čuvaći stari dotrajali objekat, sa mnom je tada radio jedan moj kolega 5 godina stariji od mene, a sa kojim sam bio u stranci jer tražili smo naš novac koji smo pošteno zaradili , posle izvesnog vremena i taj kolega moj je mene otpisao zauvek, iako nikakvih problema u našim poslovnim i prijateljskim odnosima nije bilo on je isplaćen za svoj rad koji je radio, ali ne i ja. Uvek sam u svom životu nakon srednje škole (višu školu nikada nisam završio niti ću je završiti zbog problema sa novcem) nailazio na pojedince koji su hteli prijateljstvo sa mnom i da mi budu drugovi, jer pošto drugaricu i devojku nikada nisam imao govorili mi moji da moram ipak imati nekoga, ceo svoj život sam sa muškarcima drugovima, devojku nikada nisam imao iako sam mnoge upoznao, a koje su me isto tako lako otpisivale kao da me ni ne znaju, sebi sam rekao da je bolje da nemam nikoga nego da imam lažne prijatelje i drugove kojima trebam samo kada oni imaju nešto da obave, i pomoć, a da pritom nikada meni nije ništa pomognuto. Devojku sam tražio od prvog razreda srednje, nijednom nisam imao šanse, počeo sam da se prijavljujem na društvene mreže za upoznavanje počev od onih najpopularnijih i tako dalje, sve to nije dalo ama nikakvog rezultata, jer nisam uspeo da zadržim nijednu žensku osobu kao prijatelja i nešto više razočarao sam se u svet i život nakon svega toga.Da ja baš nigde nemam sreće ni u čemu, i ispada na kraju da ja samo živim život i ništa više, radio sam bio sam zaposlen, ali sam ubrzo napuštao radno mesto jer je plata puno kasnila i nikada nije bila isplaćena, nedavno sam radio u JKP ista priča kao od pre imao sam kao neko društvo ali ni sa kim opet nisam u kontaktu niti se vidim. Dao sam se alkoholu i počeo sam da pijem, za razliku od mog rođenog brata koji je uspešan u poslu i živi sa svojom verenicom meni ni ono minimalno što on ima nije pošlo za rukom.Živim sa majkom i kao imam neku rodbinu koja je i zaboravila na mene kao da nisam živ, takođe i neke poznanike kao, a i neke sa kojima sam se lično zamerio zbog njihovog idiotluka. Da li za mene ne postoje pravi prijatelji i devojka na ovom svetu ili ja ne znam šta je sa mnom svako me je otpisao kao da sam narkoman,kriminalac,terorista ubica…Da li sam možda vanzemaljac kada niko neće samnom ili sam Đavo pa svi beže od mene ni Bog me neće. Pokušavao sam mnogo puta da budem kao i ostali što su da imam i da steknem mnogo prijatelja dobrih ali što sam se više trudio to je meni bilo sve gore izgleda ja to ne mogu ma koliko se trudio i bio fin i dobar jednostavno ne ide.Ja sam uvek sam, sam pijem sam izlazim, nisam histeričan niti sam ikada pomislio da se ubijem, zašto bih sada moje zbog ni zbog čega zavio u crno? I dok piše ovo tako mi je. Verovatno mi to ostaje za ceo život jer ako je četvrt veka prošlo od mog života proće još dva puta toliko a onda ko će me šta pitati kada budem star.

2 thoughts on “Projekat Margine #14, “Pokušavao sam mnogo puta da budem kao i ostali”

  1. Probaj da posmatraš malo više druge ljude i ne opterećuj se time da moraš da stekneš prijatelje. Ako budeš obraćao više pažnje na druge neko će to sigurno primetiti. Imala sam sličan problem i tako sam ga se ustvari rešila. Pozdrav

  2. Zdravo svima,nisam primetila da li i u ovoj 2014.god.je neko pisao na ovaj sajt,ako i nije,ja cu,ovde sam uspela da posaljem komentar samo ukucavsi mejl adresu a na drugim sajtovima bitno komplikuju sa siframa i lozinkama,ako neko zna kako ide ta registracija i drugde,neka mi napise,ja sam pisala da sam pre 10 god. dobila dijagnozu bipolarnog poremecaja,ali kod mene je to bilo pocetkom adolescencije,pa su mi rekli da postoji sansa da sa zavrsetkom tog doba sve prestane,kod mene je izgleda taj slucaj,mada mi je usadjen crv sumnje sta ako,ali to svakako nije od pomoci,pozitivna sugestija sve je dobro i tako je,kadgod sumnjate,smislite neku takvu recenicu koja u kriznim situacijama moze biti od velike pomoci.I da se vratim na jedno pitanje,sta mislite o planiranju trudnoce uz neki lek,ja pijem 6,25 mg leponexa kao lek za spavanje navece,receno mi je da ga slobodno pijem u toj dozi i planiram trudnocu,a 2
    lekar da predjem na 2,5 mg lorazepama,pola do cela tableta,misljenja su jako podeljena,pa sam neodlucna,molim nekog iz redakcije ako moze da mi odgovori ili da mi posalje mejl,bila bih zahvalna,hvala unapred!

Leave a Reply

Your email address will not be published.