Teško je živeti sa činjenicom da se ceo klavir srušio na mene! (sve je palo baš na moju glavu)…. Problemi su tu čitavog života, nekada ih ima više a nekada manje. Svako ima svoje probleme koje pokušava da reši, ja ne znam koji ću prvi..

vrištala sam jer su svi govorili da sam ja kriva za sve. Kada je otac izašao iz zatvora sve je bilo tesno u našoj komunikaciji. Potom sam se zaljubila a moji mi nisu dozvoljavali tu vezu. Krišom sam se viđala sa tim dečkom, bežala sam od kuće, lagala sam ih… Jako sam volela tog dečka, bio mi je važniji i od moje porodice jer je bio tu za mene. Kada su moji saznali da se i dalje viđamo ja sam stigla u Dom jer moji roditelji ne vole moje društvo i nisu mogli da podnesu tog dečka. A moji prijatelji uopšte nisu loši, davali su sve za mene, bodrili me kada mi je bilo najteže, čak su i dalje tu za mene. Tako da ovde već imamo probleme sa roditeljima, prelazak iz jednog u drugi grad i potpunu nesnađenost u Domu.U decembru sam došla u Dom… Nikada nisam imala komunikaciju sa svojim roditeljima, sa majkom sam se uvek svađala. Moj otac je voleo da popije i da nastane skandal u kući. Od oca sam dobila batine jer je mislio da se drogiram. To naravno nije bilo tačno ali on je popio toliko da me nije ni slušao. Kada sam poslednji put dobila batine pozvala sam policiju. Bilo mi je teško kada sam saznala da će biti u zatvoru, plakala sam danima, Continue reading →

Ne znam odakle da počnem jer je moj problem toliko veliki da nikada nisam siguran da li sam ga skroz shvatio i zato sam uvek nesiguran i nervozan. Jednom sam ležao u bolnici i doveli su neke studente da razgovaraju sa mnom, verovatno da deca vežbaju na meni i oni su stajali na metar od mene kao na iglama. Jedna devojka je otišla do lekara koji ih je doveo i čekao na ulazu u bolesničku sobu  i možda ga je pitala šta ja imam, koju dijagnozu. On joj je rekao, gledajući me, es ce ha, a ona je klimnula glavom značajno i vratila se da šapne ta tri slova a ja znam sve te skraćenice jer se godinama lečim i nije mi jasno zašto moraju da šapuću. Odavno sam prevazišao to da me je sramota moje bolesti i mogu slobodno da kažu šizofrenija. A problem je i to što to možda uopšte nije bilo tako, možda me nisu gledali kako sam mislio. Deo moje bolesti je u tome da mi se čini da me gledaju sumnjičavo, da hoće da mi naude, da me ubiju, otruju i zato nikada nisam sasvim siguran da li sam nešto umislio ili se stvarno desilo. Ranije sam pio zbog toga jer mi od alkohola bude sve nekako jasnije i budem miran. Ovako sam stalno u grču jer uvek moram da se borim sa sobom i svojim mislima. Continue reading →

Kroz život ponekad gledaš kao da si u tunelu i nikako da stigneš na kraj! Život je baš čudan, sad se smeješ a posle plačeš, nekad poželim da sam ptica i da samo odletim i ne gledam u prošlost, ali pošto sam čovek, svaka me misao podseća na prošlost a svaki delić prošlosti me tera da padnem.

Svakom detetu treba majčina ljubav ali pošto je meni bila uskraćena možda me to
tera da pravim neprijatelje oko sebe. Nekad san može da postane stvarnost a nekad
prepreka za dalje. Osećam se kao ptica u kavezu što ne može da odleti svome jatu,
možda me to sputava da krenem dalje, ka svetlosti tunela. Od kada sam ostala sama, u
meni stoji praznina, koju niko ne može da popuni. Osećam da mi srce puca na komade,
pokušavam da ga sastavim ali ne ide. Continue reading →